Nora Bezera
Ova rečenica me je kao bilingvalno dete pratila ceo život. Nije me proganjala, pratila je moj tempo života između dva grada i dva naroda.
Da vam se predstavim, ja sam Nora, Albanka koja je rođena i koja je 27 godina živela u Beogradu. A sada, sa 32 godine pokušavam da izgradim porušene mostove između dva naroda koji žive tako blizu, a ipak tako daleko!
Pitate se kako je to moguće uraditi u situaciji opšteg kolektivnog ludila na Balkanu? Pa, počeću od početka…
Bilo je to pre tačno 13 godina. Tada sam bila maturant 12. beogradske gimnazije. Vrzmalo mi se po glavi šta da upišem, koji fakultet, šta dalje?? I tako, malo na nagovor mame, a mnogo više slučajno, odlučim da upišem albanski jezik, ni ne zamišljajući da će mi baš ovaj izbor promeniti život za 180 stepeni. Ko bi to tada mogao da pomisli? Upisala sam maternji jezik, šta bi moglo toliko da se promeni!?
Posle 4 godine studiranja, kroz posao, upoznala sam danas svoju najbolju prijateljicu Jelenu! Upoznale smo se na privatnim časovima albanskog jezika, polako smo počele da sarađujemo i na drugim važnim projektima i zbližile se toliko da smo poslate najbolje drugarice! Jedno od najboljih i najvećih istraživanja koje smo sprovele jeste o jezičkim pravima na Kosovu. Zašto mi se život promenio sa Jelenom?! Jelena me je zapravo naučila da razmišljam kritički i objektivno, a da ipak sačuvam osećanja i subjektivnu stranu kroz priče koje je ona čula po Kosovu, što od Srba, što od Albanaca, a koje mi je prepričavala nakon svakog njenog putovanja na Kosovo. To su bile priče o svakodnevnim zajedničkim mukama svih nas.
Onda sam 2015. godine dobila posao u Prištini. Počela sam da radim kao prevodilac. Radeći kao prevodilac upoznala sam puno različitih ljudi iz različitih zajednica, vera i kultura. Upravo tu se moj život obogatio. Mnogo sam vremena provela razgovarajući sa pripadnicima nevećinskih zajednica na Kosovu o njihovim običajima i tradicijama. Slušala sam o njihovim slavljima, ali i o problemima koji sve nas svakodnevno muče. Sa njima sam naučila da saslušam njihove probleme, boli, radosti, ali i da budem saslušana. Da ljudski i dobronamerno razgovaramo o svemu. Da pružamo priliku da jedni druge bolje upoznamo i razumemo. Tako smo počeli da gradimo jedan naš mali raj svih zajednica na Kosovu i radovali smo se svakom zajedničkom putovanju. Mi smo zapravo toliko različiti, a istovremeno toliko slični.
Prevodila sam sastanke sa visokim zvaničnicima, ali nisu ti sastanci oni koji su najteži. Sudbine običnih ljudi su bile te od kojih mi je prosto zastajao dah, od kojih su nestajale reči, a moj „prevodilački mozak“ se prosto gasio. Prevesti nečiju bol, tugu, patnju, čežnju za nekim, je najteži i najodgovorniji deo mog posla.
Dosta puta sam bila u situacijama, kada prosto nisam mogla da prevedem priče običnih ljudi, koje su toliko bile potresne za mene, da mi se grlo stezalo, a oči punile suzama. Možda će to nekome delovati neprofesionalno, ali je prosto jače od mene, kada čujem i razumem, saosećam sa drugom stranom, da ostanem potpuno bezosećajna.
Jedna od njih je ispovest silovane žene koju je čitala Igbale Rogova na jednom od sastanaka. Ispovest je bila toliko bolna, tim pre što sam i ja žena. U tim trenucima prosto, nisam imala snage da nastavim da prevodim, nisam mogla da obuzdam emociju koja me je savladala. Suze su krenule niz lice, ruke podrhtavale, i hvala bogu, Igbale je završila sa strašnim izlaganjem. To je bio prvi put da se direktno suočavam sa strašnim sudbinama ljudi na Kosovu.
Drugi put, nisam bila u ulozi prevodioca, i dobro je što nisam. Na Jelenin poziv prisustvovala sam konferenciji koja je organizovana na temu ubijenih i otetih novinara tokom i nakon rata na Kosovu. U istoj prostoriji sede porodice albanskih i srpskih novinara, kojih više nema. Niko od njih ne zna šta se tačno dogodilo njihovim najmilijima i dele istu patnju i tugu. Njihovi pogledi, puni nade da će ipak posle toliko vremena saznati nešto o njima. Na njihovim licima nije pisalo ja sam Srbin ili Albanac, na njihovim licima su samo tužne oči koje se prisećaju muževa, očeva, braće… Bol im je ista! Dostojanstveni u svom bolu, traže davno izgubljenu istinu. Kada je Jelena počela da priča, težina njenih reči je pala na mene, tim pre što je Jelena moja „starija sestra“. Videla sam i osetila sa kojim bolom i saosećanjem ona govori na tu temu. Znam koliko je truda uložila da se jednako govori o obe strane i znam da su je, ma koliko da je stručna u poslu koji radi, preplavile emocije zbog strašnih i teških sudbina. Bilo mi je teško, a znam da je njoj još teže dok govori. Gledala je pravo u mene i ma koliko da sam bila na ivici da zaplačem, morala sam da ostanem jaka, jer je Jelena to tražila od mene. Završilo se!
Kažu da ako pričaš sa čovekom na jeziku koji on razume, to odlazi u njegovu glavu. Ako pričaš sa čovekom na njegovom jeziku, to odlazi u njegovo srce. Snažno verujem da je moja najveća vrednost i prednost što danas i sa Srbima i sa Albancima mogu da vodim dijalog, da razumem i da budem shvaćena. Odrastanje ʽna sred mostaʼ naučilo me je da posmatram, slušam, pokušam da shvatim sve one ljude koji njime prolaze. Poznavanje oba jezika mi je otvorilo mnoga vrata, približilo mnoge dobre ljude sa kojima se družim i sarađujem.
Znanje jezika nam omogućava da spoznamo različite poglede, da napredujemo, a ne da stojimo na istom mestu, da pomoću njega sklopimo prijateljstva svuda. Da bolje razumemo jedni druge, u teškim i radosnim trenucima.
Nora Bezera rođena je 09.10.1987. u Beogradu. Dvanaestu beogradsku gimnaziju završava 2007. godine i iste godine upisuje Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, odsek za albanski jezik. Diplomirala je 2011. godine. Iste godine upisuje master studije, smer: jezik, književnost, kultura, na Filološkom fakultetu, koje završava 2012. godine sa prosečnom ocenom 10.00.
Doktorske studije na Filološkom fakultetu upisuje 2012. godine, ali ih nije nastavila. Kao lektor na Katedri za albanologiju radi od 2017. godine. Prevodilaštvom se aktivno bavi od 2010. godine i sarađuje sa mnogim agencijama i nevladinim organizacijama na Kosovu i u regionu