Abdula 1

Bezbedni. Kod kuće

Maj 2020.

Neverovatna vremena. Za samo nekoliko meseci gotovo celo čovečanstvo se izolovalo. U svojim kućama. Biće potrebno dosta razmišljanja da bismo mogli da iskristalizujemo sve što smo naučili i koje smo uvide stekli u ovim, poprilično neobičnim vremenima. U međuvremenu, čuli smo veliki broj izveštaja o oživljavanju prirode, jer smo mi, ljudi, bili mirniji nego inače…

Snagom sopstvenog straha, a u neprijateljskom okruženju, primorani smo da ostanemo tamo gde i istinski pripadamo – kući. Ponovo otkrivamo svoju slobodu od spoljnih veza koje smo doživljavali kao neophodne delove naših dana. Otkrivamo udobnost mesta u kojem smo dužni da ostanemo. Ponovo otkrivamo vlastite obaveze prema tom mestu. Nedostajali smo ti, kućo.

Koliko je važno u ova krhka vremena setiti se onih koji su izgubili luksuz bezbednog mesta zvanog ,,dom“; milioni izbeglica u kampovima blizu granice, mnogo više IRL, koji jednostavno nisu u mogućnosti da se vrate kući i ogroman broj beskućnika širom sveta, koji nikada nisu imali taj osećaj pripadnosti nekom mestu.


 Takođe, prisetimo se onih koji se u takvim vremenima osećaju napušteno; početkom ,,pandemijske panike“ novinar iz Gračanice, sa centralnog Kosova, piše:

,,U momentu kada se skoro čitav svet nalazi u panici zbog širenja Covid – 19, o kome se ne zna mnogo, moje pitanje je – čiji su Srbi na centralnom Kosovu?  Kome da se obrate i koga da slušaju? U stvari, pravo pitanje je – da li oni nekoga i zanimaju?

Takav osećaj nepripadnosti posledica je dužih neprijateljskih odnosa između vlada sa kojima su životi ovih običnih ljudi povezani, u Prištini i Beogradu. Ovo je mali pokazatelj potrebe za izgradnjom odnosa između to dvoje. ,,Otro mundo es possible“, u ovom čudnom vremenu otkrili smo da, ako uložimo malo volje i kreativnosti, moguće je mnogo stvari učiniti drugačije, bolje.

Naravno, ova situacija će se završiti i mnogi kažu da svet neće biti isti. Ne znamo kako će to izgledati, ali znamo da ćemo se vratiti spoljnom svetu, a naša haotična žurba podeljena između našeg „unutrašnjeg“ i „spoljašnjeg“ života će se nastaviti. I neka tako bude, to smo mi, ljudi; potrebno nam je mesto koje zovemo dom, a ipak željni da istražimo sve izvan tog doma. Ali, imajte na umu da priroda oživljava samo zato što je mi, ljudi, ne uznemiravamo… Takođe, imajte na umu – niste zaglavljeni u kući, tamo ste bezbedni. Izdržimo, još nekoliko dana…

Abdulah B. FERIZI
za KCR, maj 2020.
Abdulah je iz Mitrovice, živi u Kosovu Polju i u poslednjih dvadeset godina bavi se mirovnim radom na Kosovu i šire.

Ova publikacija nastala je uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost NVO AKTIV i članova Koalicije za pomirenje Kosova, i ne odražava nužno stavove Evropska unija.

Kosovo report 2019 ALB SRB ENG cover-page-001

FHPK – “Suđenja za ratne zločine – i dalje na početku”

U okviru redovnih aktivnosti na projektu „Praćenje suđenja za krivična dela koja su povezana sa konfliktom na Kosovu i uključivanje mladih u pravosudni sektor“, Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHPK) objavljuje izveštaj o najznačajnijim suđenjima praćenim u toku prethodne 2019. godine pod naslovom “Suđenja za ratne zločine – i dalje na početku”. 

Izveštajem su obuhvaćene analize suđenja koja su posmatrači FHPK pratili u toku 2019. godine. Takođe, predstavljeni su rezultati koje su pravosudne institucije ostvarile u procesuiranju ratnih zločina. Na kraju, date su preporuke pravosudnim institucijama radi što uspešnijeg savlađivanja problema sa kojima se kosovsko pravosuđe trenutno suočava i ostvarivanja što boljih rezultata u narednom periodu.   

U ovom izveštaju obuhvaćena su 19 predmeta, u svim fazama krivičnog postupka. Pretkrivični postupak je pokrenut protiv osam (8) lica koja su u toku godine lišena slobode zbog osnovane sumnje da su počinili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Slobode su lišavani uglavnom na graničnim prelazima, prilikom njihovog ulaska na teritoriju Kosova. Tom prilikom, određena im je bila mera pritvora i protiv njih su pokrenute i istrage. U odnosu dvojicu (2) lišenih slobode, a nakon pribavljanja dokaza, istrage su obustavljene i oni su oslobođeni pritvora. U odnosu na četvoricu (4) osumnjičenih, pred sam kraj godine podignute su tri (3) optužnice, dok je istražni postupak nastavljen u odnosu na ostalu dvojicu (2). 

Po optužbama za ratne zločine u izveštajnom periodu su nastavljena dva (2) glavna pretresa započeta u prethodnim godinama. Izveštajem su obavljene analize i žalbenih postupaka po ovim optužbama, kao i pojedinih predmeta koji su povezani sa predmetima ratnih zločina a imaju političku ili etničku pozadinu. 

O ovim i drugim zapažanjima, koja su prema FHPK obeležili kosovsko pravosuđe u 2019. godini, detaljnije se možete upoznati u online verziji godišnjeg izveštaja “Suđenja za ratne zločine – i dalje na početku”.

  
Projekat „Praćenje suđenja za krivična dela koja su povezana sa konfliktom na Kosovu i uključivanje mladih u pravosudni sektor“ finansiran je od strane Ministarstva spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, preko ambasade u Prištini i Evropske Unije preko projekta „Transformacija sukobljenih percepcija kroz povećanje angažmana građana i zajednica na Kosovu“.

1

Predstava mladih “Try”

Artpolis – Art and Community Center prezantirao predstavu “Try” u Civic Energy Center – CEC, Severna Mitrovica, 20. Decembra 2019.

Danas je glavno pitanje i briga građana, a posebno mladih, zapošljavanje. U ovoj predstavi na odličan način je predstavljeno njihovo suočavanje sa različitim problemima pri prijavljivanju za posao, kao i način na koji ih osobe na ključnim pozicijama tretiraju.

Kanditati koji su se odazvali konkursu za posao: Djurdjina-ambiciozna i ponosna, Edvin – kvalifikovan, ali neozbiljan, Mia- lepa, lenja i nekvalifikovana, Mirjana-trudna sa finansijskih poteskocama. Svi su se suocili sa neozbiljnim, blesavim i neetickim direktorom. Ova tema je razvijena uz humor i smeh, dok je na kraju predstave otvorena diskusija sa publikom i likovima predstave.

Predstava „Try“ realizuje se od strane Artpolis – Art and Comunity Center u okviru Koalicije za Pomirenje na Kosovu i pordšku Evropske Unije na Kosovu, i u okviru projekta: „Transformacija konfliktne percepcije povećanjem angažovanja od strane građana i zajednica na Kosovu“.

Aktiv-1

Analiza trendova 2019: Stavovi srpske zajednice na Kosovu

Istraživanje je, u partnerstvu sa RTV Kim, sprovela NVO „Aktiv“. U periodu od 15. jula do 5. septembra ove godine ispitano je 540 ljudi: 270 sa severa i 270 južno od reke Ibar, sa fokusom na Sever Kosova, Gračanicu, Štrpce i Kosovsko Pomoravlje.

Dokument koji se nalazi pred vama je istraživanje koje veċ petu godinu zaredom sprovodi NVO AKTIV sa ciljem da identifikuje najvažnije stavove i percepcije srpske zajednice na Kosovu u vezi sa glavnim društvenim, ekonomskim, političkim i drugim procesima koji imaju direktan ili indirektan uticaj na njihov život. Dobijeni podaci vam pružaju uvid u efekte koje takvi procesi imaju po srpsku zajednicu na Kosovu, njene potrebe i prioritete i kao takvi predstavljaju vredan izvor informacija za kreiranje civilnih inicijativa ili strategija/politika na svim nivoima vlasti, koje za cilj imaju da odgovore na realne potrebe stanovništva.

Rezultati ovog istraživanja mogu i trebalo bi da postanu polazna osnova takvih napora, bez obzira da li su u pitanju razvojne inicijative, društveni dijalog, pa čak i politička rešenja nekih problema koji dugoročno optereċuju normalizovanje života na Kosovu.

Ceo dokument na srpskom jeziku možete preuzeti ovde:

3. Forum future-Perceptimet

Međusobne percepcije Srba i Albanaca na Kosovu

Danas, uprkos opipljivom napretku postignutom u stabilizaciji etničkih odnosa I saradnje na političkom nivou, Kosovo ostaje podeljeno društvo sa duboko ukorenjenim međuetničkim predrasudama. Ovakvo stanje namerno ili nenamerno održavaju i podstiču, manje-više, svi akteri u zajednici, dok su strukturalno pomirenje i napori za saradnju ograničeni na građanske inicijative ili manje poslovne grupe (npr. preduzeća). Postoji mnogo faktora koji doprinose i podgrevaju postojeće etničke koflikte na Kosovu. Oni se razlikuju po intenzitetu i uticaju na etničke odnose.

Postoji mnogo istraživanja i radova u ispitivanju uzroka sukoba. Ipak, nije se puno napora uložilo u identifikovanje predrasuda i pogrešnih shvatanja koja opterećuju etničke odnose na Kosovu, a posebno ne u angažovanje u javnom dijalogu usmerenom na njihovu dekonstrukciju. Studija predstavljena u ovom radu teži upravo ka tome – da označi preovlađujuće etničke stereotipe i pokrene otvoreni dijalog koji vodi ka njihovom razumevanju i odbijanju u stvaranju etničkih percepcija.

Istraživanje je sprovedeno na 527 ispitanika, sa područja Severne Mitrovice, Leposavića, Zvečana, Zubinog Potoka, ali i enklave (Štrpce, Gnjilane i Gračanica) sa jedne strane (ukupno 233), Mitrovice i Prištine (ukupno 299) sa druge strane.

3.-Međusobne-percepcije-Srba-i-Albanaca-na-Kosovu

https://kcr-ks.org/wp-content/uploads/2020/04/3.-Međusobne-percepcije-Srba-i-Albanaca-na-Kosovu.pdf

1.

Radionica o efikasnoj komunikaciji i ulozi etničkih stereotipa u pomirenju

NVO Aktiv je održao radionicu od 16. juna do 19. juna 2019. godine u Igalu, Crna Gora, uz učešće mladih pojedinaca srpske i albanske nacionalnosti iz različitih opština na Kosovu.

Opšti cilj obuke bio je promovisanje kritičkog razmišljanja o tome šta su stereotipi, predrasude i ponašanja diskriminacije, kako ih formiraju ljudi i kako komunikacija bez predrasuda može uticati na negativnosti u odnosima između različitih zajednica, odnosno između Srba i Albanaca.

1.

Konferencija FORUM FUTURE 2019

Suočavanje sa prošlošću, kao i sadašnji i budući odnosi Albanaca i Srba na Kosovu bile su teme dvodnevne konferencije koja je održana u Severnoj Mitrovici. O ovome, ali i o procesu pomirenja i tranzicionoj pravdi diskutovali su predstavnici civilnog društva, donosioci odluka i studenti obeju zajednica.

93897312_244726173571789_52590697718480896_n

Prolećne Feminističke Škole 2020

Centar za Umetnost i Zajednicu- Artpolis sa Kosova i Alternativni Centar za Devojke iz Srbije, su 16. aprila 2020. organizovali prvi virtuelni sastanak sa devojkama odabranim da učestvuju u prvom delu Prolećne Feminističke Škole 2020, sa Kosova i iz Srbije.

Ovaj sastanak su vodile izvršne direktorke obe organizacije Zana Hodža i Jelena Memet, sve učesnice su se predstavile korišćenjem tri predmeta koji ih predstavljaju u njihovom ličnom životu, profesionalnoj sferi i njihovim snovima. Na ovom dvosatnom sastanku devojke su puno saznale jedne o drugima, prošlim iskustvima i snovi o budućnosti, pronađeno je mnogo sličnosti i prikazano je zajedništvo.

Centar za Umetnost i Zajednicu- Artpolis sa Kosova i Alternativni Centar za Devojke iz Srbije, su 16. aprila 2020. organizovali prvi virtuelni sastanak sa devojkama odabranim da učestvuju u prvom delu Prolećne Feminističke Škole 2020, sa Kosova i iz Srbije.

Ovaj sastanak su vodile izvršne direktorke obe organizacije Zana Hodža i Jelena Memet, sve učesnice su se predstavile korišćenjem tri predmeta koji ih predstavljaju u njihovom ličnom životu, profesionalnoj sferi i njihovim snovima. Na ovom dvosatnom sastanku devojke su puno saznale jedne o drugima, prošlim iskustvima i snovi o budućnosti, pronađeno je mnogo sličnosti i prikazano je zajedništvo.

Projekat ” Mlade žene grade mir u Kosovo i Srbiju” realizuje se u saradnji dve organizacije sa Kosova i iz Srbije, Artpolis-Centar za Umetnost i Zajednicu i Alternativni Centar za Devojke a podržava ga Evropska Unija na Kosovu i Kvinna till Kvinna.

Projekat ” Mlade žene grade mir u Kosovo i Srbiju” realizuje se u saradnji dve organizacije sa Kosova i iz Srbije, Artpolis-Centar za Umetnost i Zajednicu i Alternativni Centar za Devojke a podržava ga Evropska Unija na Kosovu i Kvinna till Kvinna.

Darko

Temelji procesa pomirenja moraju se graditi među lokalnim zajednicama

28.04.2020

Darko Dimitrijević je glavni i odgovorni urednik radija „Goraždevac“. Živi i radi u istoimenom mestu, kod Peći. Dugogodišnji je novinar, NVO aktivista, borac za ljudska prava. Tokom karijere bio je predsednik Kosovske medijske asocijacije a nakon toga predsedavajući Savetodavnog veća za zajednice. Dobitnik je nekoliko prestižnih novinarskih nagrada u Srbiji.


Prokletije su tog jutra bile obasjane prvim jutarnjim zracima sunca. U protekle dve decenije sam radio na mnogim programima i aktivnosima ali nikada nisam bio uzbuđen kao tog jutra. Ispijao sam prvu jutarnju krafu i razmišljao o predstojećem danu, kada su me supruga i ćerkice obavestile da su spremne za pokret. Uzbuđenje je veliko, prvi put idem sa decom na međuetničku ekskurziju. Ovoga puta se nećemo voziti kolima, već autobusom.  Stigle su naše komšije sa decom. I oni su želeli da budu deo ove neobične ekskurzije. U centru Goraždevca ulazimo u autobus, pogledi putnika koji su već došli iz susednog sela su radoznali i uprti u nas. Klimanjem glave i osmehom pozdravljamo jedni druge…

Nakon kratke vožnje stigli smo ispred gradskog muzeja u Peći u kome se još uvek ne usuđujemo da se upoznamo ali u zajedničkoj grupi obilazimo muzej. Eksponati u muzeju su monoetnički i oslikavaju samo nasleđe većinske zajednice pa tu nije bilo previše tema za dijalog. U Visokim Dečanima nas dočekuje kustos koji je pre svega albanskom delu grupe ispričao istoriju manastira, nakon čega nastavljamo ka Prizrenu. Pred nama je ceo dan. Nakon što smo obišli verske i istorijske spomenike i bili spremni da odemo na ručak, seli smo nedaleko od kamenog mosta da sumiramo utiske i bolje upoznamo jedni druge. Na ručku smo već sedeli izmešano i razgovarali o raznim temama. Prosvetni radnici, majke sa decom i mladi koji su bili deo ove grupe našli su zajedničke teme.

Nakon dinamičnog dana i novih poznanstava autobus je krenuo ka Peći. Putnici više nisu tako tihi. U prednjem delu se čuju pošalice i smeh dok su u zadnjem delu vozila među mlađima preovlađivali strani hitovi.

Sumiram utiske i misao vodi u posleratne godine. Onda kada je ovako nešto bilo skoro nezamislivo bez duge i teške medijacije.

Italijan Fabricio je sa svojom organizacijom odmah posle rata došao u Goraždevac i počeo da radi na pomirenju Srba i Albanaca. U tom periodu je tako nešto mogao da radi samo neko ko ima ogromno iskustvo.

Često smo tada mi dvadesetogodišnjaci provodili vreme kod Fabricija i njegovih kolega. Družili se do kasno u noć uz piće i gitaru, preko dana uz roštilj. Istu takvu grupu naši novi prijatelji italijani su imali i u gradu. Njih desetak su bili iz okolnih sela ali i iz samog grada. U to vreme malo je bilo onih koji su bili spremni da se sastaju nekom ko pripada onom drugom narodu. Na to je dosta uticala i sama sredina koja bi odmah dodeljivala epitet izdajnika.

Fabricio je nekako uspeo da nas spoji. Uspeo je da čujemo jedni druge. Da krenemo od sebe da se suočimo sa drugima i sa sobom. Nekoliko godina za redom smo svake nedelje održavali fokus grupe na kojima smo razgovarali o prošlosti i onome što smo preživeli kao deca tokom rata. Neke od tih „Ispovesti“, nij bilo lako slušati ali su nas one zbližile. Počeli smo da cenimo i poštujemo jedni druge.

Postali smo prijatelji koji zajedno idu na izlete i provode vreme zajedno. Danas svi akteri ove priče ostvarene ličnosti, roditelji… Svi su naučili najvažniju životnu lekciju da „cene svoje“, i da poštuju druge.

Fabricio je davno naustio Kosovo. Autobus koji vozi neku novu grupu dvadeset godina kasnije je jedan od retkih u kome sede takvi raznovrsni putnici koji su negde pošli sa jasnim ciljem.

Vozim se iz Prizrena i razmišljam: da li će moja deca, kad još malo odrastu, imati priliku da upoznaju nekog novog „Fabricija“, koji će ih naučiti da cene svoje a poštuju druge i da se upoznaju sa sredinom u kojoj žive.

Optimizam me izdaje, mislim da neće imati takvu priliku jer su okolnosti u tom pogledu mnogo gore nego pre 18 godina, gde se na lokalnom nivou po ovom pitanju ne događa gotovo ništa. Sve se svodi na inicijative centralnih kosovskih institucija i političara koji u ovom slučaju imaju samo motiv skupljanja političkih poena.

Neki gradovi, poput Đakovice su i danas zabranjeni za Srbe, a ni sela poput Mušutišta nisu izuzetak.

Pored dijaloga, pomirenje je danas jedna od najskupljih reči na Kosovu i zemljama zapadnog Balkana. Često se „pomirenjem“, trguje u političkom smislu. Često se „pomirenjem“, vlada i manipuliše. To je reč koja je veoma često glasna a trebala bi da bude tiha i ponekad, daleko od javnosti ako su teme osetljive i podložne manipulaciji. Kroz kontekst pomirenja, provlači se tema „Suočavanje sa prošlošću“, koja se na ovim našim prostorima pominje u poslednjih osam godina. Kancelarija predsednika Kosova je osnovala i komisiju za istinu i pomirenje, koja je pored navedenih krenula da radi u tri pravca. Kroz radne grupe „Pravo na istinu“, „Pravo na Pravdu“, „Pravo na obeštećenje“, i radnu grupu „za eliminaciju, i sprečavanje ponavljanja kršenja ljudskih prava“.

Prateći vesti na ovu temu i uzimajući sve ove činjenice u obzir, svaki čovek bi se zapitao da li je ovo dovoljno? Da li smo spremni da „platimo“, kartu za put do pomirenja? Svaki proces se gradi od temelja pa tako i pomirenje, koje treba da se gradi na lokalnom nivou. Put koji od centralnih vlasti u Prištini vodi ka lokalnim institucijama je put na kome, gotovo sigurno možemo da doživimo „nesreću“, zbog koje nećemo stići do cilja i pored velikih ulaganja. Aktuelni politički lideri, kako bi dobili što više glasova, igraju na kartu nacionalizma, nacional-patriotizma a često i šovinizma, što je u suštoj suprotnosti procesom pomirenja. Pomirenje se pominje deklarativno, dok se u zatvorenim partijskim krugovima u većini slučajeva govori sve najgore o drugoj strani.

Dakle, rad sa običnim ljudima na lokalnom nivou je jedini bezbedan i bezbolan put ka uspešnom procesu pomirenja. Ekskurzija na kojoj sam nedavno učestvovao sa svojom decom ali i sećanje na jedno davno vreme to jasno pokazuju. Temelji jednog ovakvog procesa ne mogu biti zdravi ako se grade na centralnom nivou. Centralne institucije moraju da biti medijator i promoter procesa između lokalnih zajednica. Fokus grupe trebaju biti organizovane u svim slojevima društva kao što su lokalni lideri, žrtve rata, poljoprivrednici, prosvetni i zdravstveni radnici…

U ovom procesu neophodno je temelje graditi na lokalnom nivou, među zajednicama. Proces mora biti sveobuhvatan, sa fokus grupama u kojima učestvuju različiti profili društva. Medijatori moraju biti ljudi koji imaju velikog iskustva i znanja u ovoj oblasti. Bez ovakvog modela i pravca procesa pomirenja, za kakav za sada ne postoji spremnost, ostaćemo još dugo robovi nekog deklarativnog pomirenja i robovi politike.

Darko Dimitrijević

Ova publi

28.04.2020

Darko Dimitrijević je glavni i odgovorni urednik radija „Goraždevac“. Živi i radi u istoimenom mestu, kod Peći. Dugogodišnji je novinar, NVO aktivista, borac za ljudska prava. Tokom karijere bio je predsednik Kosovske medijske asocijacije a nakon toga predsedavajući Savetodavnog veća za zajednice. Dobitnik je nekoliko prestižnih novinarskih nagrada u Srbiji.


Prokletije su tog jutra bile obasjane prvim jutarnjim zracima sunca. U protekle dve decenije sam radio na mnogim programima i aktivnosima ali nikada nisam bio uzbuđen kao tog jutra. Ispijao sam prvu jutarnju krafu i razmišljao o predstojećem danu, kada su me supruga i ćerkice obavestile da su spremne za pokret. Uzbuđenje je veliko, prvi put idem sa decom na međuetničku ekskurziju. Ovoga puta se nećemo voziti kolima, već autobusom.  Stigle su naše komšije sa decom. I oni su želeli da budu deo ove neobične ekskurzije. U centru Goraždevca ulazimo u autobus, pogledi putnika koji su već došli iz susednog sela su radoznali i uprti u nas. Klimanjem glave i osmehom pozdravljamo jedni druge…

Nakon kratke vožnje stigli smo ispred gradskog muzeja u Peći u kome se još uvek ne usuđujemo da se upoznamo ali u zajedničkoj grupi obilazimo muzej. Eksponati u muzeju su monoetnički i oslikavaju samo nasleđe većinske zajednice pa tu nije bilo previše tema za dijalog. U Visokim Dečanima nas dočekuje kustos koji je pre svega albanskom delu grupe ispričao istoriju manastira, nakon čega nastavljamo ka Prizrenu. Pred nama je ceo dan. Nakon što smo obišli verske i istorijske spomenike i bili spremni da odemo na ručak, seli smo nedaleko od kamenog mosta da sumiramo utiske i bolje upoznamo jedni druge. Na ručku smo već sedeli izmešano i razgovarali o raznim temama. Prosvetni radnici, majke sa decom i mladi koji su bili deo ove grupe našli su zajedničke teme.

Nakon dinamičnog dana i novih poznanstava autobus je krenuo ka Peći. Putnici više nisu tako tihi. U prednjem delu se čuju pošalice i smeh dok su u zadnjem delu vozila među mlađima preovlađivali strani hitovi.

Sumiram utiske i misao vodi u posleratne godine. Onda kada je ovako nešto bilo skoro nezamislivo bez duge i teške medijacije.

Italijan Fabricio je sa svojom organizacijom odmah posle rata došao u Goraždevac i počeo da radi na pomirenju Srba i Albanaca. U tom periodu je tako nešto mogao da radi samo neko ko ima ogromno iskustvo.

Često smo tada mi dvadesetogodišnjaci provodili vreme kod Fabricija i njegovih kolega. Družili se do kasno u noć uz piće i gitaru, preko dana uz roštilj. Istu takvu grupu naši novi prijatelji italijani su imali i u gradu. Njih desetak su bili iz okolnih sela ali i iz samog grada. U to vreme malo je bilo onih koji su bili spremni da se sastaju nekom ko pripada onom drugom narodu. Na to je dosta uticala i sama sredina koja bi odmah dodeljivala epitet izdajnika.

Fabricio je nekako uspeo da nas spoji. Uspeo je da čujemo jedni druge. Da krenemo od sebe da se suočimo sa drugima i sa sobom. Nekoliko godina za redom smo svake nedelje održavali fokus grupe na kojima smo razgovarali o prošlosti i onome što smo preživeli kao deca tokom rata. Neke od tih „Ispovesti“, nij bilo lako slušati ali su nas one zbližile. Počeli smo da cenimo i poštujemo jedni druge.

Postali smo prijatelji koji zajedno idu na izlete i provode vreme zajedno. Danas svi akteri ove priče ostvarene ličnosti, roditelji… Svi su naučili najvažniju životnu lekciju da „cene svoje“, i da poštuju druge.

Fabricio je davno naustio Kosovo. Autobus koji vozi neku novu grupu dvadeset godina kasnije je jedan od retkih u kome sede takvi raznovrsni putnici koji su negde pošli sa jasnim ciljem.

Vozim se iz Prizrena i razmišljam: da li će moja deca, kad još malo odrastu, imati priliku da upoznaju nekog novog „Fabricija“, koji će ih naučiti da cene svoje a poštuju druge i da se upoznaju sa sredinom u kojoj žive.

Optimizam me izdaje, mislim da neće imati takvu priliku jer su okolnosti u tom pogledu mnogo gore nego pre 18 godina, gde se na lokalnom nivou po ovom pitanju ne događa gotovo ništa. Sve se svodi na inicijative centralnih kosovskih institucija i političara koji u ovom slučaju imaju samo motiv skupljanja političkih poena.

Neki gradovi, poput Đakovice su i danas zabranjeni za Srbe, a ni sela poput Mušutišta nisu izuzetak.

Pored dijaloga, pomirenje je danas jedna od najskupljih reči na Kosovu i zemljama zapadnog Balkana. Često se „pomirenjem“, trguje u političkom smislu. Često se „pomirenjem“, vlada i manipuliše. To je reč koja je veoma često glasna a trebala bi da bude tiha i ponekad, daleko od javnosti ako su teme osetljive i podložne manipulaciji. Kroz kontekst pomirenja, provlači se tema „Suočavanje sa prošlošću“, koja se na ovim našim prostorima pominje u poslednjih osam godina. Kancelarija predsednika Kosova je osnovala i komisiju za istinu i pomirenje, koja je pored navedenih krenula da radi u tri pravca. Kroz radne grupe „Pravo na istinu“, „Pravo na Pravdu“, „Pravo na obeštećenje“, i radnu grupu „za eliminaciju, i sprečavanje ponavljanja kršenja ljudskih prava“.

Prateći vesti na ovu temu i uzimajući sve ove činjenice u obzir, svaki čovek bi se zapitao da li je ovo dovoljno? Da li smo spremni da „platimo“, kartu za put do pomirenja? Svaki proces se gradi od temelja pa tako i pomirenje, koje treba da se gradi na lokalnom nivou. Put koji od centralnih vlasti u Prištini vodi ka lokalnim institucijama je put na kome, gotovo sigurno možemo da doživimo „nesreću“, zbog koje nećemo stići do cilja i pored velikih ulaganja. Aktuelni politički lideri, kako bi dobili što više glasova, igraju na kartu nacionalizma, nacional-patriotizma a često i šovinizma, što je u suštoj suprotnosti procesom pomirenja. Pomirenje se pominje deklarativno, dok se u zatvorenim partijskim krugovima u većini slučajeva govori sve najgore o drugoj strani.

Dakle, rad sa običnim ljudima na lokalnom nivou je jedini bezbedan i bezbolan put ka uspešnom procesu pomirenja. Ekskurzija na kojoj sam nedavno učestvovao sa svojom decom ali i sećanje na jedno davno vreme to jasno pokazuju. Temelji jednog ovakvog procesa ne mogu biti zdravi ako se grade na centralnom nivou. Centralne institucije moraju da biti medijator i promoter procesa između lokalnih zajednica. Fokus grupe trebaju biti organizovane u svim slojevima društva kao što su lokalni lideri, žrtve rata, poljoprivrednici, prosvetni i zdravstveni radnici…

U ovom procesu neophodno je temelje graditi na lokalnom nivou, među zajednicama. Proces mora biti sveobuhvatan, sa fokus grupama u kojima učestvuju različiti profili društva. Medijatori moraju biti ljudi koji imaju velikog iskustva i znanja u ovoj oblasti. Bez ovakvog modela i pravca procesa pomirenja, za kakav za sada ne postoji spremnost, ostaćemo još dugo robovi nekog deklarativnog pomirenja i robovi politike.

Darko Dimitrijević

Ova publikacija nastala je uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora, i ne odražava nužno stavove Evropske unije.

kacija nastala je uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora, i ne odražava nužno stavove Evropske unije.

2020-04-15-1

TV diskusija: Dogovor?! Šta bi se desilo da žene imaju više moći?

05.03.2020

U emisiji Dogovor?! „Šta bi se desilo da žene imaju više moći?“ u RTV Kim, Čaglavica, razgovori o rodno ravnopravnosti, stereotipi, pomirenje i mnogo drugih diskusija povodom 8. marta, Dan Žena.

„Artpolis, organizacija koje se bavi ženskim pravima, usred toga da budemo glas žene, za sve probleme ljudskih prava, mi imamo feministički pristup koje ostvarujemo kroz umetničke aktivnosti“, kaže rediteljka Zana Hodža, direktorka „Femarta“ i „Artpolisa“.